Džej Ramadanovski: Počeo sam da pijem kada je moj sestrić ubio moju sestru

19/06/2022 12:00
Džej Ramadonovski

Džej Ramadanovski je pre svoje smrti otvoreno govorio o svom životu

Samo za „Skandal!“ pokojni Džej Ramadanovski pre nekoliko godina otvoreno je govorio o svom uzbudljivom odrastanju i najtežim životnim trenucima. U životu nalik nesvakidašnjoj, filmskoj priči, bilo je uspona, padova, drama, uzbuđenja…

Džej Ramadanovski: Sin moje najstarije sestre je kamenom udario našu srednju sestru zbog para

Sve to je od njega skrojilo dorćolsku legendu ovog vremena. O svemu nam je pričao otvoreno, bez zadrške, sa neodoljivim osmehom na licu, u svom omiljenom dorćolskom kafiću koji se nalazi na mestu nekadašnje sportske svlačionice.

Džej Ramadonovski

– Moji roditelji potiču iz Makedonije. Preci su mi bili kovači, moj deda je konjima potkivao kopita. Rođen sam na Dorćolu, beogradskom Menhetnu. Na ulicu nisam otišao zato što sam morao, nisam bio ni gladan, ni žedan. U kraju je bilo mnogo mangupa, a meni su se oni sviđali, bili su mi zanimljivi, pa me je nešto vuklo. Živeli smo u dvorištu, u Skenderbegovoj ulici 15. Ćale mi je bio muzičar i obućar. Gledao sam sve što radi, kako svira i kako popravlja obuću. Evo, i sad mogu da popravim svaku cipelu. Keva je radila u gradskom zelenilu, sadila je cveće. Nikad nisam bio socijalni slučaj da sam morao da kradem zato što nešto nemam. Živeli smo u četrdesetak kvadrata. Bilo je mesta za sve – roditelje, babu i dedu, moje dve sestre, mačku, peć na drva… Red je morao da se zna. Nije bilo šanse da iko obuven uđe u našu kuću. I usred zime, cipele smo ostavljali napolju, ispred vrata. Ni cigaru niko nije smeo da zapali u kući. Ma šta da sam radio u životu, iz kuće sam poneo to neko osnovno kućno vaspitanje. Moji su se razveli kad sam bio mali. Pojma nisam imao ni da su se razveli. Samo su me pitali kod koga hoću da živim. Rekao sam da ću biti kod keve, a bilo mi je svejedno.

Keva mi je zveknula šamarčinu jer varam ljude

– Kada me je keva prvi put videla da šibicarim, zavalila mi je takvu šamarčinu da nisam znao gde sam. Rekla mi je da brukam familiju, da varam ljude. Nisam smeo ni da pisnem. Imao sam osam-devet godina kada sam počeo da pušim. Tada su se cigare prodavale i na komad. Sećam se svih marki koje su tada bile. Kad nisam imao lovu da kupim koju cigaru, pušio sam pikavce. Nikad neću zaboraviti kako me je ćale gepio kad je video da pušim. Ni kasnije, kad sam odrastao, nisam smeo pred njim da zapalim cigaru. Ni moje ćerke neće da zapale ispred mene. Poštovanje, valjda… Imao sam štek gde sam krio cigare. Jednom me je baš dohvatio Gricko, ćaletov brat i od njega sam dobio teške batine zbog cigara. Nije mi bilo jasno šta fali šibicarenju i pušenju. Što se šibicarenja tiče, u toj ekipi sam prvo bio straža, tako se kaže. To nisam gledao kao prevaru, već kao igru na sreću. Niko tu nikoga ne bije po ušima da učestvuje. Tu treba da budeš dobar psiholog, mogao bih satima da pričam o tome… Mnogo smo voleli da igramo i džigatore, to je onaj fudbal na aparatima. Svakakve ljude sam upoznavao. Krimose, mangupe, prevarante, doktore nauka… Neki su bili iz velikih gradova, neki su dolazili iz kojekakvih Pržogrnaca i postajali veći mangupi od mnogih sa beogradskog asfalta. Često su nas vrebali pubovi u civilu. Rano sam naučio da prepoznam pandure, prevarante, muljatore… Kad sam bio mali, murija nije nosila pištolje, kad vidiš petokraku, beži… Hteo sam da padnem u nesvest kad sam na jednom mom koncertu, u prvom redu, prepoznao pandura koji me je jurio kad sam bio klinac… Bio mi je obezbeđenje na koncertu!

Džej Ramadonovski

Učiteljica je plakala kada su me odveli u dom

– U školu sam krenuo normalno, na Dorćolu. Išao sam i na dramsku sekciju. Sa mnom u razred je išao i klinac čiji je tata bio neki bumbar. Deca su ga stalno zbog toga zavitlavala i mogo su ga maltretirali. Ja to nikako ne volim, a on mi je bio mnogo drag. U trećem-četvrtom razredu sam počeo da ga branim, pa je nastao cirkus. Izbačen sam iz škole kada sam izbušio gume na direktorovom automobilu! Otišao sam kod ćaleta u Austriju, ali i tamo sam izbačen iz škole, pa sam se vratio na Dorćol i tu nastavio školovanje. I ponovo sam izbačen… Šta znam, obio sam neku trafiku, udario ciglom u staklo i uzeo cigare. Trafike su se obijale ciglom ili kamenom, a automobili su se otvarali uz pomoć osigurača. Završio sam u domu. Moja pokojna učiteljica Danica Pekić je plakala kada su me odvodili.

– Sedam godina sam proveo u domu. Bio sam u delu koji se najviše čuvao jer su tu bili oni koji su stalno bežali. Prozivke su bile i noću. Ja sam bio najmanji, najmršaviji i to je bila velika prednost. Na prozorima su bile rešetke. Kroz njih je mogla da prođe moja glava, a gde prođe glava, prođe i celo telo. Malo, malo, pa bi me drugari provukli kroz rešetke, da im donesem cigare… Bilo je mnogo teško. Kad sam bio dobar, vikendom sam išao kući. Sećam se jedne policajke zadužene za maloletne delikvente. Stroga, u teget suknji ispod kolena. Nadimak joj je bio Četiri pištolja. Sreo sam je pre nekoliko meseci kada sam otišao po neka dokumenta. Osedela… Putevi nam se opet ukrstili, nije mogla da veruje…

– Bio sam u dva popravna doma. Na Voždovcu i u Zemunu. Tu sam završio i osnovnu i srednju školu. Uvek sam sedeo u prvoj klupi. U srednjoj školi, nastavnica Đurđija me je mnogo volela. Sa društvom iz razreda je sakupila novac, pa su mi kupili srebrni lanac sa pločicom na kojem je pisalo – Džeju od I6. I danas ga čuvam. Mnogo sam poštovao nastavnicu Đurđiju, prava dama. Na moj koncert 2010. godine je dovela ceo razred u Arenu. Oduševili su me! Stalno je pričala: E, moj najbolji đak je bio Džej Ramadanovski!

Futi sam rekao da ću da radim šibice kad nema pevanja

– Kada sam završio srednju saobraćajnu školu, odsek za auto-lakirera ili kako se to već blesavo zvalo, dekorater automobila, zaposlio sam se u farbari. Tad je takav zakon bio, da me ne bi osudili, dali su mi posao, a tamo neki džukac, koji je vodio radnju, dao mi je da radim u komori. Prska ona farba, ja crven kao rak, sačuvaj Bože! Nisam dugo izdržao.

– Pevač sam postao slučajno! U stvari, od malena sam voleo muziku, pevao sam od šeste godine, ali mi nije padalo na pamet da mogu da napravim karijeru. Otišao sam kod Marine Tucaković da joj prodam jednu bundu od šanera. Kada me je žena videla i čula, bilo je jasno da okrećem novi list u životu! Dugo ja nisam shvatao šta se dešava. Sećam se, kad sam počinjao, Marina i Futa su mi spremali album i Futa mi je rekao da treba da budem miran, da ne idem nigde i da ništa ne radim. Sprema on tako sve, ja mirujem, a para nigde. I onda mu ja lepo kažem: Futo, bre, kakvo pevanje? Mogu li ja preko nedelje da radim šibice i to, a kad ima da se peva, ja ću da idem da pevam. Da ne gubim vreme bez veze… Čovek me gledao u čudu, nije ni znao šta su šibice… Skoro smo se slatko smejali kad smo se toga setili.

Džej Ramadonovski

 

Sestrina smrt mi je promenila život

– Počeo sam da pijem kada je moj sestrić udario kamenom moju sestru po glavi i ubio je. Mislio je da ima puno love, a našao je samo siću. Sin moje najstarije sestre je ubio svoju rođenu tetku, moju srednju sestru… Interpol je tražio, našli su je 2005. godine. On je bio narkoman, još je na izdržavanju kazne. Bilo je to pre petnaestak godina. To je bilo strašno, najcrnji događaj u mom životu. Nisam mogao da shvatiim. Moji roditelji su već bili mrtvi, pa nisu taj užas dočekali… Od muke, bola i tuge, ja sam počeo mnogo da pijem. Tražio sam utehu, spas i zaborav u alkoholu. Ne mogu o tome ni da pričam. Bio sam slomljen, a trebalo je posle toga raditi. Kako pevati posle takve tragedije? To što sam ja preživeo, ne daj Bože nikome!

– Tada sam počeo i da se kockam. I sam se često pitam kako sam počeo. Pojma nemam, valjda malo po malo. Bio sam u krugu takvih ljudi. Znaš, kad imaš u džepu 50 hiljada, a oni po tri miliona… Pet godina je trajao taj strašan period kada sam se razbijao od kocke. Ma ludilo! Često sam i u Vegas išao. Mnogo sam love prokockao. Nekada sam i zgrade sa po nekoliko stanova imao. Sve je otišlo. Spiskao sam na kocku, žene i boemski život. Nigde ne može da se potroši toliko love kao na kocki. Išao sam i u Vegas mnogo puta, dobijao, pa još više gubio. Ali, ni bišu ženu Nadu, ni moje ćerke nisam ostavio na ulici. Ja sam podstanar, ali šta fali? Podstanar sam bio i kada sam imao mnogo stanova!

– Sa Nadom sam dugo bio u braku. Bila je trudna kada smo se venčali. I danas govorim da je ona narodni heroj jer me je trpela tolike godine. Ona me je najbolje poznavala, pazila i razumela. Nisam pio dok sam bio sa njom. Išao sam i sa drugim ženama, ali uvek sam se vraćao Nadi, deci, kući…

Hteo sam da skočim kroz prozor

– Pre desetak godina sam na aerodromu zakačio neku bakteriju, sačuvaj Bože. Nisu blesavi ovi što nose maske! Tada sam imao problem sa plućima. Doktori su našli senku na plućima, a ja sam bio ubeđen da imam rak i da neće da mi kažu. Dok nisu stigli rezultati analiza, živ nisam bio. Znaš, ćale mi je umro od pluća, daleko bilo. Zbog toga sam hteo da se ubijem, da se ne mučim. Ma hteo sam kroz pozor da skočim, ali sam se uplašio. Ne skoka, nego toga da onaj gore neće hteti da me primi jer samoubice ne prima. Ljudi u bolnici su me prepoznavali. Sećam se jedne žene koja je plakala kad me je videla. Rekla mi je: Joj, malo radosti u ovim mojim mukama! Sad mi je lakše kada sam videla Džeja. Dobro je da sam odustao od skoka jer su me doktori izlečili. To je bio moj najveći strah u životu.

– Ovo posle, sa srcem, nije bilo ništa! Doktori Babić i Đukanović su mi rekli da mogu da se operišem ovde, ali ako imam uslova da to bude u Austriji, bolje da idem tamo. Tako je i bilo. Sve pripreme su vodili dr Laufer, dr Gremal i dr Mateus, ali, ništa bez našeg doktora Dejana Markovića, koji je tamo bio na specijalizaciji. Zezali smo se da je srećan što mu je Džej zapao! Eto, zahvaljujući timu fantastičnih lekara, ja sam dobro. Idem redovno na kontrole u Beč, dobro se osećam i lekari su zadovoljni.

U zatvoru mi je o glavi radio ubica koji je seckao žrtve

– U Švedskoj sam zaglavio u zatvor zbog brze vožnje. Malo sam i popio, pa još stao jednim točkom na zelenu površinu… Umesto da budem na zakazanoj turneji po Kanadi, ja bio na prinudnom odmoru! Prvih dana je bilo čupavo, a posle… Zatvor kao luksuzan hotel na Kopaoniku. Dobio sam tri meseca. Još na ulazu me jedan naš čovek prepoznao. U stvari, rekao mi je da ličim na Džeja… Nije mogao da veruje da sam to ja. Tamo sam baš odmarao! Upoznao sam svakakve ljude. Bilo je jedno posebo odeljenje za one najopasnije, sa najtežim kaznama. I njih sam morao da upoznam! Jedan od njih me je šišao! Ni za živu glavu nije hteo da mu platim. Jedva sam uspeo da ga častim nekom sićom. Posle, kad sam saznao zašto je tu, šta je uradio, sledio sam se. Čovek uhvatio ženu sa švalerom i oboje ih ukantao. I ne samo da ih je ukantao, nego ih je seckao parče po parče. Eto, preživeo sam i da mi takav radi o glavi!

Kupite novi SCANDAL!

Još iz kategorije